Amalgamske (sive) plombe dugo su bile materijal izbora za nadoknadu izgubljenog dela zuba usled karijesa, pa čak i kada su se na tržištu pojavile kompozitne (bele) plombe. Jedan od glavnih razloga zašto su crne plombe dugi niz godina uzimale primat u lečenju zuba oštećenih karijesom jesu njihove fizičke osobine, s obzirom da su sive plombe fizički otpornije od prvih belih, koje su se koristile samo na prednjim zubima, zbog estetike. Sa razvojem tehnologije, na tržištu danas postoji čitava paleta kompozitnih materijala, čije osobine, kako fizičke, tako i estetske su znatno unapređene da su gotovo u potpunosti potisnule sive plombe. Međutim, i dan danas kod pacijenata se mogu naći sive plombe u ustima, starije i po nekoliko desetina godina. Glavno pitanje sa kojim se susrećemo u svakodnevnoj stomatološkoj praksi jeste da li stare sive plombe treba menjati za nove, bele?
To je i danas diskutabilno pitanje, s obzirom da menjanje starih sivih plombi ima svoje razloge i za, i protiv. Najveći strah koji postoji kod pacijenata jeste štetan uticaj žive u sivim plombama na njihov organizam. Koncentracija žive u leguri amalgama je minimalna i u kombinaciji sa drugim metalima (srebro, bakar, cink), živa ne izaziva toksične reakcije. Koncentracija žive koja se oslobađa u toku žvakanja i vršenja pritiska na plombu je minimalna. Mnogo veće konentracije žive u svoj organizam unosimo vodom, hranom i vazduhom. Tako da toksična dejstva žive iz amalgamskih plombi nisu zvanično dokazana.
No, sa druge strane, amalgamse plombe stvaraju druge vrste problema, zbog kojih ih je poželjno menjati za kompozitne. Amalgamske plombe imaju tendenciju da zbog otpuštanja metala prebojavaju zidove zubnog kaviteta, pa i sam zub. Tako vrlo često amalgamske plombe maskiraju pojavu novog karijesa ispod plombe, ili daju lažnu sliku. Takođe, zbog velike gustine metala i nemogućnosti da propuštaju rendgenske zrake, na snimcima takođe mogu da zamaskiraju prisustvo karijesa, osim ukoliko karijes nije napredovao toliko da je jasno uočljiv. Zbog toga se vrlo često zamena sive plombe belom završi lečenjem zbog hronične upale zubnog živca i njegove postepene nekroze.
Dok se kompozitne plombe vezuju za zub adhezijom, zahvaljujući specijalnom lepku (bondu), koji održava vezu između zuba i plombe, amalgamske plombe se zadržavaju na osnovu sila trenja i oblika kaviteta koji sprečava da se plomba pomeri. U toku unošenja, siva plomba se bukvalno nabija u preparisani kavitet i nakon što se veže za 24h, ona ostaje zarobljena između zidova kaviteta ispreparisanog zuba. Da plomba ne bi pucala pod dejstvom sila, ona mora biti odgovarajuće debljine i oštrih ivica, što znači da preparacija u zubu mora biti u vidu sandučeta ili kutije. Upravo zbog ovih osobina kada sila žvakanja deluje na zub, siva plomba se ponaša kao klin i može dovesti do frakture zuba, zato što se sila prenosi u samo jednoj tački. Opasnost od frakture zuba je veća ukoliko je veća i siva plomba.
Pod delovanjem sila žvakanja, siva plomba se vremenom deformiše i stvara se zjap između plombe i zuba. Taj zjap predstavlja prostor težak za čišćenje i samočišćenje. U njemu se talože mikroorganizmi koji dovode do pojave novog karijesa ispod plombe.
Amalgam predstavlja leguru više metala, koji imaju svoj električni potencijal. Metalokeramički mostovi se izrađuju od drugih vrsta legura, koje imaju drugačiji električni potencijal. Kod osoba koje u ustima imaju istovremeno sivu plombu i metalokeramički most, usled postojanja razlike između električnih potencijala dovode do stvaranja galvanskih mikrostruja u usnoj duplji, koje mogu vremenom da izazovu promene na sluzokoži usne duplje, koje variraju od banalnih do veoma malignih.
Jedini razlog zbog kojeg ne bi trebalo menjati sive plombe belim jeste što uklanjanje sive plombe zahteva i uklanjanje dela zubnog tkiva. Naročito u slučajevima kada je došlo do prebojavanja zuba. Ukoliko se to ne uradi, velika je verovatnoća da će sivkasta boja metala se nazirati kroz kompozitnu plombu, čime će biti narušena njena estetika.
Vaš ROYAL DENTAL